Alkoholizam je hronična bolest koja uključuje ne samo fizičke, nego i psihosocijalne probleme pacijenta, njegove porodice i okoline. Alkoholizam spada u grupu bolesti zavisnosti. Ne radi se, ni o kakvoj lošoj nuvici, kako se to često u narodu misli, več o pravoj bolesti koju treba lečiti . Po broju obolelih alkoholna bolest se nalazi na trećem mestu, i to iza kardiovaskularnih bolesti i tumora. Ako tome dodamo da alkoholicar nikada nije sam u svojoj bolesti, već da pati i veoma često oboli i cela njegova porodica, jasno je da se broj ljudi kojima je potrebna stručna medicinska pomoć uvećava za dva do tri puta.
Klinička slika
Postoje četiri kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje da li je neko alkoholičar ili ne. Dovoljno je da budu zadovoljena samo dva i da kažemo da se već radi o zavisnosti od alkohola.
Prvi kriterijum je tz. "gubitak kontrole". To znači da osoba ne može da se zaustavi na prvoj čaši, već je vuče da i dalje pije, dok se ne napije. Zove se jos i "fenomen prve čase", s obzirom na to da može i danima da ne pije, ali kad popije prvu času, gubi kontrolu nad daljim uzimanjem alkohola.
Drugi kriterijum je tzv. "nemogućnost apstinencije". Apstinencija znači ne uzimanje ni najmanje količine alkohola. Osobe koje zadovoljavaju »ovaj kriterijum ne mogu dugo da izdrže bez pića. U početku su pijanke recimo, jednom mesečno, a zatim se periodi bez pića sve vise i vise skraćuju, tako da, na kraju, ne mogu da izdrže ni par dana, već piju svakodnevno, po sistemu dolivanja. Ako ne popiju, javlja se tzv. "apstinencijalni sindrom" - veoma neprijatno stanje, praćeno neodoljivom potrebom za pićem, nervozom, razdražljivošću, drhtanjem (karakteristično drhtanje ruku) i preznojavanjem. Apatinencijalni sindrom je siguran znak fizičke zavisnosti od alkohola. Javlja se uglavnom u jutarnjim časovima, usled pada nivoa alkohola u krvi i može se prekinuti unošenjem novih količina alkohola, ili, kao tokom lečenja, uzimanjem određenih lekova za smirenje.
Treći kriterijum su tzv. "prekid filma". Veoma često se alkoholičarima dešava da jednostavno ne mogu da se sete šta su u alkoholisanom stanju radili, recimo, kako su i s kim proveli određeno vreme, kako su se vratili kući, i sl. Ovi periodi nesećanja javIjaju se već pri, za njih, uobičajenim dozama unetog alkohola.
Četvrti kriterijum je tzv. "porast tolerancije" (podnošljivost alkohola). Alkoholičari piju u proseku preko pola litre žestokog pića dnevno. Često, želeći da dokažu da nisu alkoholičari, iznose podatak da piju i preko pola litre i da se ne opiju, ne znajući da je bas to jedan od osnovnih kriterijuma koji govore u prilog bolesti. U poslednjoj fazi bolesti, nakon dugogodišnje visoke tolerancije, imamo suprotan proces kad ih sve manje količine alkohola opijaju te, na kraju, pokazuju znake pijanstva i nakon 1 - 2 čase. To je znak teškog oštećenja celog organizma, posebno mozga i u ovoj fazi se javlja i najveći broj zdravstvenih posledica.
Posledice po telesno zdravlje
Uneti alkohol putem krvi dospeva bukvalno do svakog dela našeg tela. Dok se konzumira umereno i povremeno, jetra ga brzo preradi i tako prerađen, lako se izluči iz organizma.
Kod alkoholičara je drugačije. Kod njih, usled velike učestalosti i velikih količina alkohola, jetra nije u stanju da ga u celini preradi, te se zaostali alkohol i njegovi produkti u organizimu ponašanju kao otrov. Posledice njihovog dejstva su oštećenja skoro svih organa u telu.
Među prvim organima koji stradaju je jetra. Oštećenje jetre može biti od blagog, preko uvećane i masne jetre, pa sve do ciroze, neizlečive i smrtonosne bolesti. Usled stalnog iritira-ućeg dejstva alkohola na sluzokožu želuca i dvanaestopalačnog creva, može nastati čir koji, ako se ne prekine s daljom konzumacijom može probiti zid želuca, ili da se na tlu čira razvije tumor. Veoma česta posledica je i zapaljenje gušterače (pankreatitis.), koje prate neizdrživi bolovi i visoka smrtnost, a kao posledica može da se razvije šećerna bolest, koja sama po sebi stvara nove tegobe. Akohol deluje i na kardiovaskularni sistem, te većina alkoholičara boluje i od povisenog krvnog pritiska, dok se kod pojedinih javlja i popuštanje i slabljenje srčanog mišića. Najosetljiviji na dejstva alkohola su nervi. Usled alkoholnog oštećenja nerava, mogu nastati slepilo, impotencija, bolovi i trnjenje u no-gama koje se može produbiti sve do nemogućnosti hoda.
Spisak oboljenja se, nažalost, ne zaustavlja na ovome. Jednostavno, skoro da ne postoji organ u telu na koji alkohol nema dejstva. Pomenućemo samo još i mozak.
Posledice po psihičko zdravlje
Zbog oštećenja mozga, nastaju brojne psihičke promene, od kojih su najčesće alkoholna izlapelost, alkohoIna epilepsija (padavica), alkoholino ludilo (delirijum tremens), alkoholna bolesna ljubomora. Pod dejstvom alkohola izumiru moždane ćelije znatno brže no što je to normalno, pa imamo alkoholičara koji u četrdesetoj godini života pokazuje znake izlepelosti kao da je u odmakloj starosti.
Alkoholno ludilo je pravi naziv za ono što se dešava alkoholičaru u delirijum tremensu. Sve počinje neodređenim večernjim strahovima, noćnim morama, obilnim znojenjem. Par dana nakon toga, alkoholičar gubi sposobnost orijentacije u vremenu, u prostoru i prema drugim osobama (ne prepoznaje, čak ni bliske osobe). Strah koji tada oseća, može da se opiše jedino rečju užas. Sam strah nastaje kao posledica neprijatnih izmena u opažanju sveta oko sebe (tzv. iluzije i halucinacije) za koje ne shvata da su produkt njegovog poremećenog uma, već ih doživljava kao stvarnost. Tako, od šare na tepihu "vidi" stotine zmija koje idu ka njemu, od vaze sa cvećem -glavu razjarene zveri. Po koži "vidi", a ispod kože "oseća" sitne bube koje gmižu. Zato ih stalno otresa sa sebe, ili ih "vadi" rasecanjem kože. Iz nosa, ustiju i ušiju satima "izvlači" neprekidne konce. Beli miševi nisu izmišljena šala, već neprijatna stvarnost za delirantnog alkoholičara.
Usled oslećenja mozga alkoholom, može da se javi i padavica. Napadi epilepsije veoma su dramatični i počinju gubitkom svesti, zalim ritmičnim trzanjem celog tela, s penom na ustima i na kraju, umokravanjem. Za to vreme, prestaje disanje, što daje još dramtičniji ton celom napadu. Dobra stvar u svemu ovome je da, ako prestane da pije, alkoholičar može da spreči da napadi postanu stalni i doživotni, odnosno napadi potpuno prestaju.
Bolesna i nerealna ljubomora alkoholičara takođe je posledica oštećenja mozga, ali i impotencije alkoholičara. Alkoholičar najpre samo sumnja, a kasnije postaje i uveren da ga žena vara, iako realno nema prevare. On je prati, prisluškuje razgovore, traži od nje priznanje neverstva, proverava donje rublje, stražari noću da umišljeni Ijubavnik baš tada ne naiđe. Sumnja i na najbliže prijatalje, rođake, pa čak i na sopstvenog sina, ženinog oca ili brata. Dešava, se da završetak ove mučne priče bude tragičan, odnosno da suprug ubije "nevernu" suprugu.
Lečenje
Alkoholizam je bolest koja se leči! To znači da je moguće pomoći alkoholičaru i njegovoj porodici da izađu iz ovog začaranog kruga. Lečenje uvek uključuje učešće porodice i naglasak je na uspostavljanju apstinencije i izmeni ponašanja, i alkoholičara, i porodice.
Najvažnija tačka lečenja je apstinencija, ustezanje od konzumiranja alkohola, ali prethodno je potrebno napraviti potpuni pregled i obradu pacijenta kako bi se ustanovile postojeće bolesti i poremećaji koji bi mogle zakomplikovati ustezanje. Važno je pri tome i razlikovati delirium tremens od duševnih promena koje nastupaju u akutnoj insuficijenciji jetre.
Prilikom terapije potrebno je održavati ravnotežu tečnosti, davati visoke doze vitamina C i B-kompleksa. Benzodiazepini su glavni lekovi koji pružaju uporište celokupnoj terapiji, a doziranje zavisi od statusa bolesnika.
Klinička slika
Postoje četiri kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje da li je neko alkoholičar ili ne. Dovoljno je da budu zadovoljena samo dva i da kažemo da se već radi o zavisnosti od alkohola.
Prvi kriterijum je tz. "gubitak kontrole". To znači da osoba ne može da se zaustavi na prvoj čaši, već je vuče da i dalje pije, dok se ne napije. Zove se jos i "fenomen prve čase", s obzirom na to da može i danima da ne pije, ali kad popije prvu času, gubi kontrolu nad daljim uzimanjem alkohola.
Drugi kriterijum je tzv. "nemogućnost apstinencije". Apstinencija znači ne uzimanje ni najmanje količine alkohola. Osobe koje zadovoljavaju »ovaj kriterijum ne mogu dugo da izdrže bez pića. U početku su pijanke recimo, jednom mesečno, a zatim se periodi bez pića sve vise i vise skraćuju, tako da, na kraju, ne mogu da izdrže ni par dana, već piju svakodnevno, po sistemu dolivanja. Ako ne popiju, javlja se tzv. "apstinencijalni sindrom" - veoma neprijatno stanje, praćeno neodoljivom potrebom za pićem, nervozom, razdražljivošću, drhtanjem (karakteristično drhtanje ruku) i preznojavanjem. Apatinencijalni sindrom je siguran znak fizičke zavisnosti od alkohola. Javlja se uglavnom u jutarnjim časovima, usled pada nivoa alkohola u krvi i može se prekinuti unošenjem novih količina alkohola, ili, kao tokom lečenja, uzimanjem određenih lekova za smirenje.
Treći kriterijum su tzv. "prekid filma". Veoma često se alkoholičarima dešava da jednostavno ne mogu da se sete šta su u alkoholisanom stanju radili, recimo, kako su i s kim proveli određeno vreme, kako su se vratili kući, i sl. Ovi periodi nesećanja javIjaju se već pri, za njih, uobičajenim dozama unetog alkohola.
Četvrti kriterijum je tzv. "porast tolerancije" (podnošljivost alkohola). Alkoholičari piju u proseku preko pola litre žestokog pića dnevno. Često, želeći da dokažu da nisu alkoholičari, iznose podatak da piju i preko pola litre i da se ne opiju, ne znajući da je bas to jedan od osnovnih kriterijuma koji govore u prilog bolesti. U poslednjoj fazi bolesti, nakon dugogodišnje visoke tolerancije, imamo suprotan proces kad ih sve manje količine alkohola opijaju te, na kraju, pokazuju znake pijanstva i nakon 1 - 2 čase. To je znak teškog oštećenja celog organizma, posebno mozga i u ovoj fazi se javlja i najveći broj zdravstvenih posledica.
Posledice po telesno zdravlje
Uneti alkohol putem krvi dospeva bukvalno do svakog dela našeg tela. Dok se konzumira umereno i povremeno, jetra ga brzo preradi i tako prerađen, lako se izluči iz organizma.
Kod alkoholičara je drugačije. Kod njih, usled velike učestalosti i velikih količina alkohola, jetra nije u stanju da ga u celini preradi, te se zaostali alkohol i njegovi produkti u organizimu ponašanju kao otrov. Posledice njihovog dejstva su oštećenja skoro svih organa u telu.
Među prvim organima koji stradaju je jetra. Oštećenje jetre može biti od blagog, preko uvećane i masne jetre, pa sve do ciroze, neizlečive i smrtonosne bolesti. Usled stalnog iritira-ućeg dejstva alkohola na sluzokožu želuca i dvanaestopalačnog creva, može nastati čir koji, ako se ne prekine s daljom konzumacijom može probiti zid želuca, ili da se na tlu čira razvije tumor. Veoma česta posledica je i zapaljenje gušterače (pankreatitis.), koje prate neizdrživi bolovi i visoka smrtnost, a kao posledica može da se razvije šećerna bolest, koja sama po sebi stvara nove tegobe. Akohol deluje i na kardiovaskularni sistem, te većina alkoholičara boluje i od povisenog krvnog pritiska, dok se kod pojedinih javlja i popuštanje i slabljenje srčanog mišića. Najosetljiviji na dejstva alkohola su nervi. Usled alkoholnog oštećenja nerava, mogu nastati slepilo, impotencija, bolovi i trnjenje u no-gama koje se može produbiti sve do nemogućnosti hoda.
Spisak oboljenja se, nažalost, ne zaustavlja na ovome. Jednostavno, skoro da ne postoji organ u telu na koji alkohol nema dejstva. Pomenućemo samo još i mozak.
Posledice po psihičko zdravlje
Zbog oštećenja mozga, nastaju brojne psihičke promene, od kojih su najčesće alkoholna izlapelost, alkohoIna epilepsija (padavica), alkoholino ludilo (delirijum tremens), alkoholna bolesna ljubomora. Pod dejstvom alkohola izumiru moždane ćelije znatno brže no što je to normalno, pa imamo alkoholičara koji u četrdesetoj godini života pokazuje znake izlepelosti kao da je u odmakloj starosti.
Alkoholno ludilo je pravi naziv za ono što se dešava alkoholičaru u delirijum tremensu. Sve počinje neodređenim večernjim strahovima, noćnim morama, obilnim znojenjem. Par dana nakon toga, alkoholičar gubi sposobnost orijentacije u vremenu, u prostoru i prema drugim osobama (ne prepoznaje, čak ni bliske osobe). Strah koji tada oseća, može da se opiše jedino rečju užas. Sam strah nastaje kao posledica neprijatnih izmena u opažanju sveta oko sebe (tzv. iluzije i halucinacije) za koje ne shvata da su produkt njegovog poremećenog uma, već ih doživljava kao stvarnost. Tako, od šare na tepihu "vidi" stotine zmija koje idu ka njemu, od vaze sa cvećem -glavu razjarene zveri. Po koži "vidi", a ispod kože "oseća" sitne bube koje gmižu. Zato ih stalno otresa sa sebe, ili ih "vadi" rasecanjem kože. Iz nosa, ustiju i ušiju satima "izvlači" neprekidne konce. Beli miševi nisu izmišljena šala, već neprijatna stvarnost za delirantnog alkoholičara.
Usled oslećenja mozga alkoholom, može da se javi i padavica. Napadi epilepsije veoma su dramatični i počinju gubitkom svesti, zalim ritmičnim trzanjem celog tela, s penom na ustima i na kraju, umokravanjem. Za to vreme, prestaje disanje, što daje još dramtičniji ton celom napadu. Dobra stvar u svemu ovome je da, ako prestane da pije, alkoholičar može da spreči da napadi postanu stalni i doživotni, odnosno napadi potpuno prestaju.
Bolesna i nerealna ljubomora alkoholičara takođe je posledica oštećenja mozga, ali i impotencije alkoholičara. Alkoholičar najpre samo sumnja, a kasnije postaje i uveren da ga žena vara, iako realno nema prevare. On je prati, prisluškuje razgovore, traži od nje priznanje neverstva, proverava donje rublje, stražari noću da umišljeni Ijubavnik baš tada ne naiđe. Sumnja i na najbliže prijatalje, rođake, pa čak i na sopstvenog sina, ženinog oca ili brata. Dešava, se da završetak ove mučne priče bude tragičan, odnosno da suprug ubije "nevernu" suprugu.
Lečenje
Alkoholizam je bolest koja se leči! To znači da je moguće pomoći alkoholičaru i njegovoj porodici da izađu iz ovog začaranog kruga. Lečenje uvek uključuje učešće porodice i naglasak je na uspostavljanju apstinencije i izmeni ponašanja, i alkoholičara, i porodice.
Najvažnija tačka lečenja je apstinencija, ustezanje od konzumiranja alkohola, ali prethodno je potrebno napraviti potpuni pregled i obradu pacijenta kako bi se ustanovile postojeće bolesti i poremećaji koji bi mogle zakomplikovati ustezanje. Važno je pri tome i razlikovati delirium tremens od duševnih promena koje nastupaju u akutnoj insuficijenciji jetre.
Prilikom terapije potrebno je održavati ravnotežu tečnosti, davati visoke doze vitamina C i B-kompleksa. Benzodiazepini su glavni lekovi koji pružaju uporište celokupnoj terapiji, a doziranje zavisi od statusa bolesnika.
No comments:
Post a Comment