Shizofrenija (ili šizofrenija) je duševna bolest koja oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih (realnih) od nestvarnih (nerealnih) doživljaja ili iskustava, ometa logičko razmišIjanje, normalne osećajne doživIjaje prema drugim osobama, te narušava njeno društveno funkcionisanje. Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, u globalu, promene psihe.
Učestalost
Otprilike 1% ljudi će razviti sliku shizofrenije tokom svog života. Izgleda da postoji genetska predispozicija za razvijanje bolesti. Među ljudima čiji je roditelj bolestan, ili brat ili sestra, njih 10-15% će razviti poremećaj. Kod dece čija oba roditelja imaju shizofreniju, njih 40% će razviti bolest. Stopa rizika ostaje nepromenjena, bilo da su decu odgajali roditelji, bilo da su deca bila usvojena.
Muškarci su u najvećem riziku za razvijanje shizofrenije između 15 i 35 godine života, s najvećim rizikom u dvadesetim godinama. Žene imaju najveći rizik takođe u dvadesetim godinama života - dok je rizik kod žena manji u tim godinama nego što je to slučaj među muškarcima, nakon 20-tih godina rizik ne opada kao kod muškaraca, nego čak on postaje veći kod žena.
Uzrok nastanka
Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvari te su zbog toga manje "otporni" na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste "sloma živaca" i do pojave simptoma bolesti.
Simptomi
Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da "nešto nije u redu". Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj "simptom" se naziva poremećajem ega. Simptomi kod shizofrenije mogu se podijeliti na pozitivne i negativne. Pozitivni simptomi se češće javljaju u akutnim fazama ili u početnim fazama bolesti. Negativni simptomi se češće javljaju kod dugoročnog tijeka bolesti.
Najvažniji pozitivni simptomi
Halucinacije
Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća "odbrambena strategija" je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao "navlačenje zavese") kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik "sna u budnom stanju" - halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.
Sumanute ideje
Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je "navukao zavesu", slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu "stvarnost" uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.
Poremećaji mišljenja
Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća "nadiranje" određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa "maloumnošću".
Najvažniji negativni simptomi
Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti - tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.
Nedostatak volje
Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.
Gubitak osećanja
Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.
Socijalno povlačenje
Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.
Depresija
Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život. Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!
Lečenje
Shizofrenija se leči antipsihoticima. Uz lekove mogu pomoći savetovanja i psihoterapija, kao deo procesa rehabilitacije. U akutnoj fazi bolesti, kada su jasno izraženi psihotični simptomi, bolesnika je vrlo često potrebno lečiti u bolnici. Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres.
U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija. Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest. Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima. Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.
Antipsihotici su lekovi koji uspešno, kod većine shizofrenih bolesnika, ublažavaju simptome bolesti ili ih potpuno uklanjaju. Otkako su prvi put upotrebljeni, u pedesetim godinama prošloga veka, antipsihotici su pomogli hiljadama shizofrenih bolesnika, omogućujući im gotovo normalno društveno i radno funkcionisanje. Pre tog vremena većina je shizofrenih bolesnika život provodila u psihijatrijskim ustanovama i azilima, gotovo celi život odvojena od svojih porodica, prijatelja i spoljnog sveta. Klasični antipsihotici ublažavaju pozitivne simptome shizofrenije, odnosno halucinacije i sumanute ideje.
Iako su vrlo delotvorni, jer pomažu većini bolesnika, često se događa da ih bolesnici prestaju uzimati. Dva su razloga tome. Jedan su njihove nuspojave. Uzimanje klasičnih antipsihotika može uzrokovati osećaj suvoće u ustima, zamagljen vid, konstipaciju, vrtoglavicu i pospanost; kod većine bolesnika ti simptomi nestaju nakon nekoliko prvih nedelja lečenja. Neugodnije nuspojave pri uzimanju klasičnih antipsihotika koje čine veće probleme bolesnicima i koje su jedan od najčešćih razloga za prestanak uzimanja lekova su poremećaj pokreta ili motorike. Nazivaju se ektstrapiramidne nuspojave, a ima ih oko 60% do 70% bolesnika. Mogu biti izražene kao trajni spazam ili grč mišića u vratu ili glavi (distonija) ili nemogućnost stajanja na jednome mestu i potreba za stalnim premeštanjem s noge na nogu (akatizija).
Učestalost
Otprilike 1% ljudi će razviti sliku shizofrenije tokom svog života. Izgleda da postoji genetska predispozicija za razvijanje bolesti. Među ljudima čiji je roditelj bolestan, ili brat ili sestra, njih 10-15% će razviti poremećaj. Kod dece čija oba roditelja imaju shizofreniju, njih 40% će razviti bolest. Stopa rizika ostaje nepromenjena, bilo da su decu odgajali roditelji, bilo da su deca bila usvojena.
Muškarci su u najvećem riziku za razvijanje shizofrenije između 15 i 35 godine života, s najvećim rizikom u dvadesetim godinama. Žene imaju najveći rizik takođe u dvadesetim godinama života - dok je rizik kod žena manji u tim godinama nego što je to slučaj među muškarcima, nakon 20-tih godina rizik ne opada kao kod muškaraca, nego čak on postaje veći kod žena.
Uzrok nastanka
Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvari te su zbog toga manje "otporni" na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi. Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste "sloma živaca" i do pojave simptoma bolesti.
Simptomi
Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da "nešto nije u redu". Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva. Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj "simptom" se naziva poremećajem ega. Simptomi kod shizofrenije mogu se podijeliti na pozitivne i negativne. Pozitivni simptomi se češće javljaju u akutnim fazama ili u početnim fazama bolesti. Negativni simptomi se češće javljaju kod dugoročnog tijeka bolesti.
Najvažniji pozitivni simptomi
Halucinacije
Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća "odbrambena strategija" je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao "navlačenje zavese") kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik "sna u budnom stanju" - halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.
Sumanute ideje
Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je "navukao zavesu", slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu "stvarnost" uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.
Poremećaji mišljenja
Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća "nadiranje" određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa "maloumnošću".
Najvažniji negativni simptomi
Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti - tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.
Nedostatak volje
Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.
Gubitak osećanja
Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.
Socijalno povlačenje
Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.
Depresija
Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život. Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 % svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!
Lečenje
Shizofrenija se leči antipsihoticima. Uz lekove mogu pomoći savetovanja i psihoterapija, kao deo procesa rehabilitacije. U akutnoj fazi bolesti, kada su jasno izraženi psihotični simptomi, bolesnika je vrlo često potrebno lečiti u bolnici. Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres.
U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija. Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest. Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima. Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.
Antipsihotici su lekovi koji uspešno, kod većine shizofrenih bolesnika, ublažavaju simptome bolesti ili ih potpuno uklanjaju. Otkako su prvi put upotrebljeni, u pedesetim godinama prošloga veka, antipsihotici su pomogli hiljadama shizofrenih bolesnika, omogućujući im gotovo normalno društveno i radno funkcionisanje. Pre tog vremena većina je shizofrenih bolesnika život provodila u psihijatrijskim ustanovama i azilima, gotovo celi život odvojena od svojih porodica, prijatelja i spoljnog sveta. Klasični antipsihotici ublažavaju pozitivne simptome shizofrenije, odnosno halucinacije i sumanute ideje.
Iako su vrlo delotvorni, jer pomažu većini bolesnika, često se događa da ih bolesnici prestaju uzimati. Dva su razloga tome. Jedan su njihove nuspojave. Uzimanje klasičnih antipsihotika može uzrokovati osećaj suvoće u ustima, zamagljen vid, konstipaciju, vrtoglavicu i pospanost; kod većine bolesnika ti simptomi nestaju nakon nekoliko prvih nedelja lečenja. Neugodnije nuspojave pri uzimanju klasičnih antipsihotika koje čine veće probleme bolesnicima i koje su jedan od najčešćih razloga za prestanak uzimanja lekova su poremećaj pokreta ili motorike. Nazivaju se ektstrapiramidne nuspojave, a ima ih oko 60% do 70% bolesnika. Mogu biti izražene kao trajni spazam ili grč mišića u vratu ili glavi (distonija) ili nemogućnost stajanja na jednome mestu i potreba za stalnim premeštanjem s noge na nogu (akatizija).
No comments:
Post a Comment