Hronična limfocitna leukemija je hronično maligno limfoproliferativno oboljenje koje nastaje zbog monoklonske proliferacije i akumulacije limfocita u kostnoj srži, perifernoj krvi, slezini, limfnim žlezdama, jetri i drugim organima.
Učestalost
Četvrtina svih leukemija je rezervisana za hroničnu limfocitnu leukemiju, a osobe koje najčešće oboljevaju imaju preko 50 godina, a izuzetno retko ispod 30 godina života.
Uzrok nastanka
Uzrok nastanka limfocitne hronične leukemije nije poznat. Nije utvrđena povezanost sa zračenjem, karcinogenim hemikalijama ili virusima. U 50% bolesnika nalaze se hromosomske anomalije, najčešće trisomija hromosoma 12. U nastanku ove leukemije ulogu imaju genski faktori. Porodična sklonost za HLL dokazuje pojava bolesti u blizanaca, zatim pojava bolesti u više članova porodice.
Simtomi
Bolest u većine bolesnika počinje neprimetno, postepenim otokom limfnih žlezda, koje su bezbolne i međusobno se ne slivaju. U 25% bolesnika, u kojih ne postoji uvećanje limfnih žlezda, bolest se slučajno otkriva pri rutinskom pregledu krvne slike. Simptomi i znaci HLL nastaju zbog tkivne infiltracije limfocitima, citopenija u perifemoj krvi i imune supresije. Bolesnici mogu imati simptome i znake hemolizne anemije, trombocitopenije ili učestale infekcije. Česte infekcije respiracionog trakta mogu biti prva manifestacija bolesti, međutim, daleko najćešće bolesnik sam otkriva uvećane limfne žlezde. HLL može da se ispolji hemoragijskim sindromom (ućestalo krvarenje), ali u manjeg broja bolesnika. Hemoragijski sindrom se češće javlja u odmaklom stadijumu bolesti, a nastaje zbog trombocitopenije (smanjen broj trombocita), koja je tada najčešće multifaktorijalna. Bakterijske i gljivične infekcije su česte u kasnijim stadijumima bolesti zbog deficita imuniteta i neutropenije (zbog infiltracije kostne srži limfocitima, hemioterapije ili uvećanja slezine). Često se javlja virusna infekcija, herpes zoster, koji može u nekih bolesnika da bude prvi znak bolesti. Fizičkim pregledom nalazi se karakteristično simetrično uvećanje limfnih žlezda. Uvećane limfne žlezde nisu bolne, mekane su konzistencije, pojedinačne i obično se palpiraju na vratu, u pazušnoj jami i u preponskom predelu. Mogu se naći znaci anemije. Uvećanje slezine i jetre javljaju se u kasnijim stadijumima bolesti.
Dijagnoza
Dijagnozu bolesti nije teško utvrditi kad u perifernoj krvi postoji veliki broj malih, ponekad atipičnih limfocita, sistemsko uvećanje limfnih žlezda i uvećana slezina.
Lečenje
Lečenje je potrebno ako postoje znaci insuficijencije kostne srži, ako uvećane limfne žlezde vrše kompresiju na okolne organe, ako postoji splenomegalija sa hipersplenizmom i u slučaju autoimune hemolizne anemije i trombocitopenije. U terapiji HLL u poslednje vreme sa uspehom se primenjuje analog nukleozida fludarabin u dozi od 25-30 mg/m2 intravenski, tokom 5 dana, u mesečnim ciklusima. Daje se ukupno 6 takvih ciklusa. Terapijski odgovor (parcijalna i kompletna remisija) postiže se kod 48-58% bolesnika prethodno lečenih dmgim citostaticima. Kod bolesnika kod kojih se ova terapija primenjuje kao prva terapija, terapijski odgovor je bolji i iznosi čak 70%. Fludarabin je i vrlo toksičan citostatik koji dovodi do mijelosupresije i posledičnih infekcija. Primenom anti-CD52 monoklonskog antitela terapijski odgovor može se postići kod većine bolesnika koji su ranije lečeni citostaticima i kortikosteroidima. Bolesnici sa znacima insuficijencije kostne srži leče se prednisolonom da bi se popravio nivo hemoglobina, broj trombocita i neutrofila. Kortikosteroidi su indikovani i u slučaju autoimune hemolizne anemije i trombocitopenije. Citostatski lekovi, hlorambucil ili leukeran smanjuju broj limfocita i uvećane limfne žlezde.
Učestalost
Četvrtina svih leukemija je rezervisana za hroničnu limfocitnu leukemiju, a osobe koje najčešće oboljevaju imaju preko 50 godina, a izuzetno retko ispod 30 godina života.
Uzrok nastanka
Uzrok nastanka limfocitne hronične leukemije nije poznat. Nije utvrđena povezanost sa zračenjem, karcinogenim hemikalijama ili virusima. U 50% bolesnika nalaze se hromosomske anomalije, najčešće trisomija hromosoma 12. U nastanku ove leukemije ulogu imaju genski faktori. Porodična sklonost za HLL dokazuje pojava bolesti u blizanaca, zatim pojava bolesti u više članova porodice.
Simtomi
Bolest u većine bolesnika počinje neprimetno, postepenim otokom limfnih žlezda, koje su bezbolne i međusobno se ne slivaju. U 25% bolesnika, u kojih ne postoji uvećanje limfnih žlezda, bolest se slučajno otkriva pri rutinskom pregledu krvne slike. Simptomi i znaci HLL nastaju zbog tkivne infiltracije limfocitima, citopenija u perifemoj krvi i imune supresije. Bolesnici mogu imati simptome i znake hemolizne anemije, trombocitopenije ili učestale infekcije. Česte infekcije respiracionog trakta mogu biti prva manifestacija bolesti, međutim, daleko najćešće bolesnik sam otkriva uvećane limfne žlezde. HLL može da se ispolji hemoragijskim sindromom (ućestalo krvarenje), ali u manjeg broja bolesnika. Hemoragijski sindrom se češće javlja u odmaklom stadijumu bolesti, a nastaje zbog trombocitopenije (smanjen broj trombocita), koja je tada najčešće multifaktorijalna. Bakterijske i gljivične infekcije su česte u kasnijim stadijumima bolesti zbog deficita imuniteta i neutropenije (zbog infiltracije kostne srži limfocitima, hemioterapije ili uvećanja slezine). Često se javlja virusna infekcija, herpes zoster, koji može u nekih bolesnika da bude prvi znak bolesti. Fizičkim pregledom nalazi se karakteristično simetrično uvećanje limfnih žlezda. Uvećane limfne žlezde nisu bolne, mekane su konzistencije, pojedinačne i obično se palpiraju na vratu, u pazušnoj jami i u preponskom predelu. Mogu se naći znaci anemije. Uvećanje slezine i jetre javljaju se u kasnijim stadijumima bolesti.
Dijagnoza
Dijagnozu bolesti nije teško utvrditi kad u perifernoj krvi postoji veliki broj malih, ponekad atipičnih limfocita, sistemsko uvećanje limfnih žlezda i uvećana slezina.
Lečenje
Lečenje je potrebno ako postoje znaci insuficijencije kostne srži, ako uvećane limfne žlezde vrše kompresiju na okolne organe, ako postoji splenomegalija sa hipersplenizmom i u slučaju autoimune hemolizne anemije i trombocitopenije. U terapiji HLL u poslednje vreme sa uspehom se primenjuje analog nukleozida fludarabin u dozi od 25-30 mg/m2 intravenski, tokom 5 dana, u mesečnim ciklusima. Daje se ukupno 6 takvih ciklusa. Terapijski odgovor (parcijalna i kompletna remisija) postiže se kod 48-58% bolesnika prethodno lečenih dmgim citostaticima. Kod bolesnika kod kojih se ova terapija primenjuje kao prva terapija, terapijski odgovor je bolji i iznosi čak 70%. Fludarabin je i vrlo toksičan citostatik koji dovodi do mijelosupresije i posledičnih infekcija. Primenom anti-CD52 monoklonskog antitela terapijski odgovor može se postići kod većine bolesnika koji su ranije lečeni citostaticima i kortikosteroidima. Bolesnici sa znacima insuficijencije kostne srži leče se prednisolonom da bi se popravio nivo hemoglobina, broj trombocita i neutrofila. Kortikosteroidi su indikovani i u slučaju autoimune hemolizne anemije i trombocitopenije. Citostatski lekovi, hlorambucil ili leukeran smanjuju broj limfocita i uvećane limfne žlezde.
No comments:
Post a Comment