Rak kostiju (koštane srži)

Iako je zapravo reč o raku koštane srži, leukemiju često nazivaju rakom krvi. Jedna od specifičnosti ove bolesti je da se kod nekih njenih oblika simptomi ne pojavljuju čak ni u već poodmaklom stadijumu.

Krv se sastoji od krvnih ćelija i plazme u kojoj su one raspršene. Krvne ćelije proizvodi koštana srž, a razlikujemo crvena (eritrociti) i bela (leukociti) krvna zrnca i trombocite (krvne pločice). I dok su crvene krvne ćelije zadužene za prenošenje kiseonika iz pluća u sve delove tela, bele se bore protiv infekcija. Leukociti su dakle, deo imunološkog sistema svakog tela. O leukemiji govorimo kada koštana srž proizvodi veliki broj abnormalnih belih krvnih zrnaca. Zbog toga je normalna srž 'zgurana' u sve manja i manja područja, što rezultuje manjom proizvodnjom normalnih ćelija i pojavom određenih propratnih simptoma.
Uzrok nastanka
Uzroci leukemije nisu definitivno poznati, smatra se da na njen razvoj utiču genetski faktori, radijacija, hemikalije i virusi. Ovi su faktori samo delimičan razlog, i to samo u pojedinim slučajevima. U većini slučajeva uzrok bolesti ostaje nepoznat.


Tipovi leukemija 
Postoji nekoliko tipova leukemija. Dele se na dva načina. Prvi zavisi od toga kako se brzo bolest razvija i stanje pogoršava. Drugi je prema tipu krvnih ćelija koje su zahvaćene.


Leukemija je ili akutna ili hronična. Kod akutne leukemije abnormalne krvne ćelije su blasti koji su nezreli i ne mogu obavljati svoje normalne funkcije. Njihov broj se brzo povećava, a stanje brzo pogoršava. Kod hronične leukemije prisutni su blasti, ali u globalu su ove ćelije zrelije i mogu obavljati neke od svojih normalnih funkcija. Njihov broj se sporije povećava nego kod akutne leukemije, tako da se i stanje pogoršava postepeno. Leukemija može nastati od dve glavne vrste belih krvnih zrnaca- limfoidnih i mijeloidnih.
Najučestaliji tipovi leukemija:

Akutna limfocitna leukemija - najučestalija kod male dece. Pogađa i odrasle, pogotovo one iznad 65 godina.
Akutna mijeloidna leukemija - javlja se i kod odraslih i kod dece.
Hronična limfocitna leukemija - deca retko obolevaju, javlja se kod odraslih iznad 55 godina.
Hronična mijeloidna leukemija - uglavnom kod odraslih
Klinička slika   
Kod akutne leukemije simptomi se pojavljuju i pogoršavaju brzo, dok se kod hronične ne moraju pojaviti duži period, a kada se pojave, uglavnom su slabi u početku i postepeno se pogoršavaju. S obzirom da imaju smanjen broj zdravih crvenih krvnih zrnaca i trombocita neki od uobičajenih simptoma su: groznica i drugi gripu nalik simptomi, slabost i zamor, česte infekcije, gubitak apetita i/ili težine, otečeni ili osetljivi limfni čvorovi, jetra ili slezina, sklonost krvarenju i ozledama, sitne crvene tačke (petehije) na koži, otečene desni sklone krvarenju, znojenje, posebno noću i/ili bol u kostima i zglobovima. Ako se abnormalne ćelije nađu i u CNS-u posledice mogu biti glavobolje, povraćanje, zbunjenost, gubitak mišićne koordinacije i epi napadi. Leukemija može uticati na digestivni trakt, bubrege, pluća ili druge delove tela.


Dijagnoza
Da bi pronašao uzrok simptoma, lekar pita o dosadašnjim bolestima i obavlja fizički pregled, palpira jetru, slezinu, limfne čvorove pazušne jame, prepona i vrata.


Analize krvi pomažu kod dijagnoze. Iako analiza može otkriti leukemiju, ne mora pokazati o kojem tipu se radi. Dalje hematolog, onkolog ili patolog pregleda uzorak koštane srži pod mikroskopom da bi odredio vrstu leukemije.

Lečenje
Većina obolelih leči se hemoterapijom. Takođe se primenjuje radioterapija i/ili transplantacija koštane srži ili biološka terapija. U nekim slučajevima splenektomija (uklanjanje slezine) može biti deo lečenja.

Tumor mozga

Učestalost

Primarni tumori mozga se najčešće viđaju kod dece (prva decenija ževota). Kod odraslih incidenca raste sa godinama života i za osobe sa preko 65 godina iznosi 18 na 100 000.

Uzrok nastanka

Tumori nastaju iz kongenitalnih malformacija gde se zbog abnormalnosti razvoja ostvaruju uslovi za neoplastični rast tkiva; postoji genetska determinisanost neoplastičnog  rasta; izloženost radijaciji može biti inicijalni faktor rasta tumora mozga; kao i trauma i infekcije.
Geni koji imaju udela u  razvoju tumora  mozga  kao i u slucaju  maligniteta uopšte mogu se svrstati u tumor supresor gene i protonkogene. Primarni limfomi mozga se često viđaju kod bolesnika sa imunodeficijencijom, bilo kod onih lečenih imunosupresivnom terapijom zbog transplantacije bubrega ili kostne srži, bilo kod onih sa AIDS-om.

Podela tumora mozga:

gliomi
meningeomi
adenomi hipofize 
neurinomi
metastaze sistemskih malignih tumora

Klinička slika

Simptomi i znaci se mogu svrstati u dve grupe:
Simptome povećanog intrakranijalnog pritiska-najčešće prethode  pojavi fokalnih simptoma i javljaju se u 60% bolesnika sa tumorom mozga: glavobolja,edem papile, povraćanje, epiletički napadi, vertigo (vrtoglavica), poremećaj frekvence pulsa i krvnog pritiska, promena frekvence disajnih pokreta, hipopituitarizam (smanjeno lučenje hormona hipofize), somnolencija (pospanost), poremećaj psihičkog statusa, lažno lokalizovani znaci. Fokalne simptome i znakove- posledica iritacije i ispad  funkcije određenog dela mozga.

Dijagnoza

Anamneza, fizikalni pregled, neurološki pregled, oftalmološki pregled, laboratorijske analize, CT mozga(skener), NMR (nuklearna magnetna rezonanca), rendgenografija lobanje, EEG, lumbalna punkcija, angiografija.

Lečenje

Hirurška terapija (kompletna ili inkompletna resekcija tumora), radioterapija, hemoterapija, simptomatska (kortikosteroidi, antiepileptici, hiperosmolarni rastvori, analgetici).

KONJUKTIVITIS (CONJUCTIVITIS)

Konjunktivitis je upala vežnjače (konjunktive) unutar kapka. Vežnjača  se prostire na unutrašnjem delu kapka i pruža se preko beonjače do rožnjače. Upaljena vežnjača čini beonjaču (skleru) crvenom za vreme konjunktivitisa. Konjunktivitis je najčešća bolest očiju u razvijenim zemljama sveta i s obzirom na težinu varira od blage upale sa suzenjem do jake upale koja mođe da uzrokuje i odumiranje tkiva.

Uzrok nastanka
Konjunktiva je izložena mikroorganizmima i drugim oblicima iritacije. Suze štite konjunktivu razređivanjem bakterija i njihovim ispiranjem. Suze takođe sadrže enzime i antitela koja sprečavaju razvoj bakterijske infekcije.
Postoje mnogi uzroci konjunktivitisa. Najčešći su virusne infekcije; drugi uzročnici su bakterije, hlamidije, gljivice i paraziti. Bolest "crvenih očiju" je specifična bolest koju uzrokuje bakterija (iz roda Haemophilus bakterija). Virusni i bakterijski oblici konjunktivitisa su izrazito zarazni i mogu se vrlo brzo proširiti među decom, katkad uzrokujući lokalne epidemije. Ostali uzroci su alergije (alergijski konjunktivitis), izloženost hemikalijama, iritacija vetrom, prašinom, dimom. Konjunktivitis može takođe pratiti običnu prehladu i osipe.

Novorođenčad može biti zaražena bakterijama (hlamidijama) u porođajnom kanalu. Ova se bolest naziva neonatalni inkluzijski konjunktivitis ili ophthalmia neonatorum .

Rizično je i nošenje kontaktnih sočiva, a posebno dugo nošenje sočiva. Rizični faktor su i kontakti s osobama koje imaju konjunktivitis.

Podela konjunktivitisa:
virusni konjunktivitis
alergijski konjunktivitis
bakterijski konjunktivitis
neonatalni konjunktivitis
inkluzijski konjunktivitis (bazenski konjunktivitis) uzrokovan bakterijom-hlamidijom
gonokokni konjunktivitis
hronični konjunktivitis (trahom)
Klinička slika 
Crvenilo konjunktive, smetnje suzenja, iritacija (bockanje, pečenje, svrab) oka i kapaka, a očni kapci su često slepljeni kod buđenja.

Kod nekih virusnih konjunktivitisa može se imati osećaj stranog tela u oku i preosetljivost na svetlost.

Kod alergijskog konjunktivitisa postoji obostrano crvenilo očiju, smetnje suzenja, žarenje u očima i svrab. Većina osoba ima i propratni rinitis. Svrab dovodi do trljanja očiju i stvaranja edema (otoka) i zadebljanja vežnjače, pa ona postaje neprovidna. Vežnjača stvara više sekreta kada je zapaljena. Taj sekret može da bude serozan, sluzav, fibrinozan, gnojav i lako sukrvičav. Sekret može da bude veoma obilan i da se sliva preko rožnjače, ometajući vid. U toku noći se sasuši na rubovima kapaka, slepi ih, te kapci mogu da se otvore tek posle ispiranja sasušenog sekreta.
Dijagnoza   
Postavlja se na osnovu anamneze, pregleda i brisa konjunktive.
Lečenje   
Lečenje konjunktivitisa zavisi od  uzročnika. Alergijski konjunktivitis leči se lečenjem alergija ili može nestati sam po sebi kad se ukloni uzročni alergen. Kao sasvim blaga sredstva mogu se primeniti oblozi od kamilice i 3%-tni rastvor borne kiseline.Antibiotici, obično kapi za oči, primenjuju se u lečenju bakterijskog konjunktivitisa. Virusni će se konjunktivitis povući sam po sebi obično unutar nedelju dana.

Glaukom

Glaukom (od grč. glaukos = zelen, zbog sivo-zelenog odsjaja sočiva u zahvaćenom oku) je naziv za grupu bolesti koja vodi ka oštećenju očnog živca i vodeći je uzrok slepila kod ljudi iznad 40 godina. Glaukom nije bolest već sindrom, odnosno skup sledećih simptoma: povišenje očnog pritiska, udubljenje papile očnog živca i oštećenje vidnog polja. Dugotrajno povišen očni pritisak dovodi do druga dva simptoma.
Uzrok nastanka
Glaukom se razvija kada je stvaranje očne vodice povećano ili je njeno oticanje otežano. Tada dolazi do porasta očnog pritiska, do pritiska na nervna vlakna i krvne sudove optičkog nerva i do njihovog oštećenja i uništenja. Postupno se prekida prenos vizuelne poruke do mozga, a rezultat je oštećenje vida i na kraju slepilo.
Podela glaukoma
Glaukomi se dele u tri osnovne velike grupe:                                                             

primarni
sekundarni
urođeni (kongenitalni) glaukomi.
Kod primarnog glaukoma postoji povećanje očnog pritiska kojiese ne može dovesti ni u kakvu vezu s nekim očnim ili opštim oboljenjem. Poremećaj u oticanju komorne tečnosti može da nastane zbog bloka ugla korenim delom dužice - angularni oblici ili zbog povećanog otpora u samom zidu ugla – glaukom simplex. Može biti akutni i hronični.
Sekundarni glaukom je povišenje očnog pritiska koje nastaje u toku neke druge očne bolesti (stanja) ili je posledica te bolesti (kao npr. upale, povrede, oštećenja i pomaci sočiva u oku, oboljenja krvnih sudova oka, šećerna bolest, tumori oka).
Urođeni glaukom nastaje jer u uglu prednje očne komore postoji tkivo koje normalno nestaje pre rođenja. Očna vodica ne može oticati i nastaje povišenje očnog pritiska.
Klinička slika
Normalni očni pritisak iznosi 12 - 22 mmHg (milimetara žive).

Prepreka oticanju očne vodice može biti nagla (akutna), povremena (intermitentna) ili dugotrajna (hronična).
Akutna manifestacija je vrlo burna i zahteva hitnu intervenciju. Na izgled zdrav čovek postaje težak bolesnik, s jakim bolovima u jednom oku i licu, pojavom duginih boja oko izvora svetlosti, glavoboljom, mučninom i povraćanjem, ali i dramatičnim "padom" vida. Očni pritisak raste i do 80 mmHg, oko je crveno i tvrdo kao kamen. Ukoliko se očni pritisak ne snizi unutar nekoliko sati pomoću lekova ili operativnog zahvata može doći do ozbiljnih i trajnih oštećenja vida. Glaukomski napadi mogu biti slabiji i češće se ponavljati. S vremenom strada očni nerv i udubljuje se papila vidnog živca (mesto na kome očni živac napušta oko). Ispadi vidnog polja se pojavljuju vrlo rano, ispadi se šire od periferije prema središtu pa bolesnici imaju suženo vidno polje; gledaju kao kroz dvocevku ili tunel. Kraj procesa je slepilo.
Hronični glaukom obično nastaje kao posledica učestalih nelečenih glaukomskih napada i posledičnih priraslica u uglu prednje komore. Očni pritisak je stalno povišen, razvija se udubljenje i propadanje papile očnog živca s ispadima vidnog polja i na kraju nastaje slepilo.                                                                                                     
Urođeni glaukom pri visokom očnom pritisku beonjača se rasteže i oko postaje izrazito veliko, što se naziva hidroftalmus ili buftalmus (volovsko oko). Stanje je obično jednostrano. Povećanje očne jabučice može biti vrlo izrazito pa se može dogoditi njeno pucanje i pri najmanjoj traumi. Oko je izrazito osetljivo na svetlost (fotofobija) pa dete pogled i glavu okreće u suprotnu stranu od izvora svetlosti. Bolest može imati i blaži tok s manjim rastezanjem oka).
Dijagnoza
Nakon razgovora s pacijentom obavlja se pregled oka. Rade se određivanje vida, pregled oka procepnom lampom (biomikroskopom), pregled oftalmoskopom (pregled unutrašnjih struktura oka, koji pokazuje, za glaukom tipične, promene na očnom živcu), tonometrija (merenje očnog pritiska), određivanje vidnog polja (periferni i centralni vid) i gonioskopija (sočivo koje se postavlja na oko kako bi se videlo stanje očnog ugla).
Lečenje
Lečenje glaukoma sprovodi se lekovima, laserom i hirurškim zahvatom. Svrha lečenja lekovima je normalizacija povišenog očnog pritiska. Na taj način se sprečava razvoj oštećenja oka iako je osnovna bolest i dalje prisutna. Laserska hirurgija radi se u svrhu pomaganja oticanja očne vodice iz oka. Operacijom se prave novi putevi za oticanje očne vodice.

Katarakta

Kataraktom nazivamo svako zamućenje sočiva. Katarakta je strukturna, fizička, biohemijska i optička promena u očnom sočivu, koja menja transmisiju i refrakciju svetlosnih zraka narušavajući oštrinu i definisanost lika na retini. U narodu je poznata kao siva mrena i najčešći je uzrok slabog vida.

Učestalost
Najčešće se javlja kod starijih osoba, kod ljudi starijih od 65 godina 45,9%, a praktično sve osobe starije od 70 godina imaju određeni stepen zamućenja sočiva.
Uzrok nastanka
Uzroci katarakte su različiti: oboljenje majke ili ploda tokom trudnoće ( urođene katarakte), genetski poremećaji (juvenilna katarakta), hronična oboljenja organizma (dijabetes), dugotrajna upotreba nekih lekova kao što su kortikostereoidi, dejstvo jonizujućeg zračenja, usred očnih oboljenja kao što je glaukom, povrede oka ali je najčešći uzrok nastajanja katarakte proces starenja.
Simptomi
Zamućenost vida
Objekti imaju senke i dupliraju se
Boje su slabijeg intenziteta
Izvori svetla blješte
Posebno su otežani noćni vid i noćna vožnja zbog zablještenja.
Pacijenti menjaju naočare ali im ni jedne ne odgovaraju potpuno, jer sama katarakta promeni prelamanje sočiva pa se promeni i dioptrija
Klinička slika
Katarakte mogu biti morfološki veoma različite, počevši od sitnih tačkastih zamućenja pa sve do totalnog zamućenja sočiva. Mogu biti stacionarne - podrazumevaju ona zamućenja koja u toku života ne progediraju (u većini slučajeva to su urođene katarakte); i progredijentne - zamućenja sočiva koja tokom vremena progrediraju (najčešće staračka katarakta - cataracta senilis, kao i traumatska, usled zračenja, dijabetična, tetanična, komplikata, i dr). Simptomi uključuju: zamagljen vid, probleme projektovanja svetlosti, blede boje, lošiji vid noću, dvostruki ili višestruki vid, učestalu potreba za promenom naočara ili sočiva.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze i pregleda oftalmoskopom.
Lečenje
Jedini način lečenja katarakte je hirurškim putem. Metode hirurškog načina lečenja su intrakapsularna, ekstrakapsularna ekstrakcija (klasična operacija), fakoemulzifikacija ( operacija laserom). Danas se može smatrati savremenom i pouzdanom metodom je fakoemulzifikacija ultrazvukom,. Intervencija traje oko 10 minuta u lokalnoj anesteziji a pacijent je sposoban da napusti kliniku već posle 30 minuta. Uporedo sa trendom "laserske" operacije katarakte ide i trend ugradnje fleksibilnih mekih intraokularnih sočiva a trenutni trendovi u svetu idu u pravcu tehnološkog usavršavanja sočiva.

Indikacije za operaciju katarakte je redukcija vidne oštrine na 0.7 koja značajno otežava čitanje i vožnju jer sa sobom nosi i pad kontrasnog vida i osećaja za boje. Takvi pacijenti imaju i teškoće pri kretanju, naročito niz stepenice što je čest uzrok teških povreda, pa ih treba na vreme poslati na operaciju.

Sindrom karpalnog tunela

Sindrom karpalnog tunela se javlja kao posledica pritiska na nerv medianus u karpalnom tunelu. Karpalni tunel čini osam sitnih koščica ručnog zgloba s donje strane, a gornju stranu zatvara čvrsto vezivno tkivo (poprečni karpalni ligament). Kroz taj tunel, iz podlaktice u šaku, ulazi nerv medianus, ali i tetive mišića koje pokreću prste. Tetive su obložene tankom sinovijalnom opnom koja ih podmazuje i olakšava njihovo klizanje i pokretanje. Ta je opna osetljiva na svaki dugotrajniji napor i nadražaje.
Uzrok nastanka
Svaki neželjeni nadražaj kao što je povreda, upala, degenerativna promena, spoljašnji pritisak na tunel, može izazvati zadebljanje ovojnice, što smanjuje prostor u karpalnom tunelu dovodeći do pritiska i gnječenja medianusa. Do kompresije n.medianusa mogu dovesti i miksedem, akromegalija, reumatoidni artritis, trudnoća i prelomi. Ovaj sindrom se najčešće javlja kod žena srednjeg životnog doba.
Klinička slika
Ako pritisak dostigne stepen na kom nerv ne može da obavlja funkciju, javljaju se trnci i osećaj žarenja u prva tri prsta i polovini četvrtog prsta šake i bol kojije naročito izražen noću. Bol i trnci šire se u dlan i prste, ali se mogu širiti i u lakat i rame. Ako je kompresija dugotrajna ili intezivna dolazi do promena na mišićima šake, oni hipotrofiraju što dovodi do gubitka snage i nesigurnosti pri hvatanju prstima i slabljenja i gubitka osećaja.
Dijagnoza
Veoma korisna dijagnostička metoda je elektromioneurografija tj. merenje brzine sprovođenja impulsa kroz n. medianus. Na mestu kompresije nerva postojaće jasno usporenje brzine sprovođenja impulsa.
Lečenje
Može biti konzervativno i hirurško. Konzervativne mere su imobilizacija i lokalna aplikacija kortikosteroida. Ukoliko su tegobe uporne mora se pribeći hirurškom lečenju - presecanju fleksora.

Vertigo (vrtoglavica)

Vrtoglavica je poremećaj orijentacije u prostoru koji se manifestuje snažnom iluzijom kretanja u prostoru. To je neodređen izraz koji bolesnici upotrebljavaju da bi opisali nekoliko različitih subjektivnih stanja. Uz privid kretanja često je prisutan i funkcionalni okulomotorički poremećaj (nistagmus), rušenje u stajanju i hodanju i mučnina.
Uzrok nastanka                                                                     
Vrtoglavica nije bolest. To je stanje koje može izazvati više od 300 uzroka. Najčešći su: položajna vrtoglavica, upala vestibularnog nerva, Meniereova bolest, tumor slušnog nerva, poremećaji protoka krvi u mozgu, promene tkiva vratne kičme, povrede, prekomerna naprezanja mišića, starije životno doba, napetost, stresna vrtoglavica i dr.
Klinička slika                                                                                   
Osobe koje imaju vrtoglavicu najčešće opisuju poremećaj ravnoteže na dva načina: kao osećaj okretanja oko glave ili u glavi, ili kao gubitak orijentacije u prostoru. Smetnje se pogoršavaju okretanjem glave i promenom položaja tela, a često su praćene poremećajem sluha i šumom u uhu i mučninom. Specifični poremećaji su kretanje i bežanje predmeta pred očima ili osećaj okretanja vlastitog tela u prostoru, zatim osećaj gubljenja u prostoru, propadanja, uzdizanja i zanošenja u stranu ili napred - nazad. Kod vrtoglavica uzrokovanih bolestima unutrašnjeg uva (otogenih vrtoglavica), predmeti koje gledamo vrte se vodoravno od bolesnog prema zdravom uhu, a ravnoteža je poremećena kod bolesnog uva. Nespecifični poremećaj ravnoteže ili lažna vrtoglavica karakteriše se svetlećim zvezdicama ili mračenjem pred očima (omaglica), nesvesticom, osećajem punoće i pritiskom u glavi i ušima. Najčešći im je uzrok kratkotrajni izostanak ili smanjeni protok krvi u mozgu ili u vratu.

Položajna vrtoglavica - najučestalija je od svih, a uzrokuje je neprimeren pokret ili položaj glave, pri ležanju, okretanju u postelji ili zabacivanju glave unazad. Traje svega minut ili kraće, a može biti praćena ritmičnim treperenjem očiju dok sluh ostaje očuvan. Može se pojavljivati svakih nekoliko dana, ali i nakon nekoliko meseci. Upala vestibularnog nerva - napad žestoke vrtoglavice traje nekoliko dana, a zatim postupno popušta kroz nekoliko nedelja. Iako uzrok poremećaja i mesto oštećenja nisu dokazani, većina lekara smatra da je reč o upali živca vestibuluma labirinta unutrašnjeg uva.                                                                                                                 
Meniereova bolest - radi se o poremećaju mikrocirkulacije u unutašnjem uvu. Bolest se karakteriše iznenadnim napadima vrtoglavice, koji mogu trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati. Napad može biti tako žestok da bolesnik mora da legne. Žestoka vrtoglavica obično je kratkotrajna. Prate je muka, povraćanje, šum u uvu, gubitak ravnoteže nekada  diplopije (duple slike).

Tumor slušnog živca karakteriše se stalnom vrtoglavicom čija se izraženost može meriti. Drugi znaci koji ukazuju na tumor su oštećenje sluha i poremećaji funkcije drugih nerava mozga.
Dijagnoza                                                                                 
U dijagnostici uzroka vrtoglavice učestvuju stručnjaci raznih specijalnosti: otoneurolog, neurolog, neurotraumatolog, fizijatar i kod dece neuropedijatar. Od neprocenjive je važnosti opis obolelog o prirodi vrtoglavice, o njegovom radnom mestu, aktivnostima neposredno pre napada, mogućim povredama glave i vrata i hroničnim bolestima. Postavljanje tačne dijagnoze omogućuje niz dijagnostičkih postupaka: od pregleda oba uva, nosa, ždrela i grkljana, preko neurološkog i očnog pregleda, nalaza fizijatra ili ortopeda, pretraga srca i krvnih sudova, pa sve do psihijatrijskog ispitivanja. Nakon što se utvrdi uzrok, određuje se način lečenja-
Lečenje   
Osobu koja ima napade vrtoglavice prvo treba smiriti i oprezno staviti u najzgodniji položaj za glavu. U protivnom može pasti i povrediti se. Tegobe se ublažavaju strogim mirovanjem zatvorenih očiju i hladnim oblozima, a po potrebi uzimanjem sredstava za smirenje i onih protiv povraćanja. Nikotin, alkohol i crna kafa najstrože su zabranjeni, a prvih 24 sata treba uzimati neslanu hranu. Korisno je postupno opuštanje mišića uz ispravno disanje, psihičko opuštanje, masaža glave i vrata.