Thursday, February 27, 2020
Sunday, April 28, 2019
ADISONOVA BOLEST
Uzrok bolesti
Najčešći etiološki faktori su tuberkuloza i tzv. primarna atrofija kore nadbubrega, koja predstavlja autoimuni proces. Ređi etiološki faktori su gljivične infekcije, hemohromatoza, amiloidoza, leukemične infiltracije i bilateralne metastaze malignih tumora, vaskularne tromboze, obostrana suprarenalektomija.
Klinička slika
Zbog difuznog razaranja nadbubrežnih žlezda dolazi do nedostatka sve tri grupe hormona koji se luče u kori (glikokortikoidi, mineralokortikoidi i nadbubrežni androgeni), što dovodi do odgovarajuće kliničke simptomatologije. Početak je najčešće postepen, gotovo neprimetan. Mrka pigmentacija zahvata kožu i vidljive sluzokože, počinje na otkrivenim delovima kože, na mestima koja su inače jače pigmentisana (mamile, linea alba, ožiljci). Tipičan je izgled šaka-dorzalna strana je jako pigmentisana, posebno u predelu zglobova, a palmarna strana je pošteđena. Postoji pigmentacija i na sluzokoži usne duplje, na konjunktivama i na sluzokoži anogenitalne regije. Ostali simptomi su astenija, opšta slabost, nemoć i izuzetno brzo zamaranje, hipotenzija (snišen krvni pritisak), digestivni poremećaji-gubitak apetita, muka, povraćanje, prolivi i nekarakteristični bolovi u trbuhu, osećaj žeđi, potreba za uzimanjem soli i slanih jela, bolovi i grčevi u mišićima i zglobovima, hipoglikemične krize, i kod žena često pajava amenoreje.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike i dopunskih dijagnostičkih postupaka.Određuje se nivo hormona u plazmi, radi se pregled mokraće, pregled elektrolita u serumu, krvna slika, određivanje glikemije.
Lečenje
Sprovodi se doživotna supstitucijska terapija. Najvažnije je nadoknaditi manjak glikokortikoida, što se postiže davanjem kortizona ili hidrokortizona. Hranom se unose povećane količine soli i ugljenih hidrata. Od izuzetnog je značaja činjenica da su potrebne znatno veće doze kortizola za vreme svake infekcije, hirurške intervencije, traume i stresa.
Najčešći etiološki faktori su tuberkuloza i tzv. primarna atrofija kore nadbubrega, koja predstavlja autoimuni proces. Ređi etiološki faktori su gljivične infekcije, hemohromatoza, amiloidoza, leukemične infiltracije i bilateralne metastaze malignih tumora, vaskularne tromboze, obostrana suprarenalektomija.
Klinička slika
Zbog difuznog razaranja nadbubrežnih žlezda dolazi do nedostatka sve tri grupe hormona koji se luče u kori (glikokortikoidi, mineralokortikoidi i nadbubrežni androgeni), što dovodi do odgovarajuće kliničke simptomatologije. Početak je najčešće postepen, gotovo neprimetan. Mrka pigmentacija zahvata kožu i vidljive sluzokože, počinje na otkrivenim delovima kože, na mestima koja su inače jače pigmentisana (mamile, linea alba, ožiljci). Tipičan je izgled šaka-dorzalna strana je jako pigmentisana, posebno u predelu zglobova, a palmarna strana je pošteđena. Postoji pigmentacija i na sluzokoži usne duplje, na konjunktivama i na sluzokoži anogenitalne regije. Ostali simptomi su astenija, opšta slabost, nemoć i izuzetno brzo zamaranje, hipotenzija (snišen krvni pritisak), digestivni poremećaji-gubitak apetita, muka, povraćanje, prolivi i nekarakteristični bolovi u trbuhu, osećaj žeđi, potreba za uzimanjem soli i slanih jela, bolovi i grčevi u mišićima i zglobovima, hipoglikemične krize, i kod žena često pajava amenoreje.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu kliničke slike i dopunskih dijagnostičkih postupaka.Određuje se nivo hormona u plazmi, radi se pregled mokraće, pregled elektrolita u serumu, krvna slika, određivanje glikemije.
Lečenje
Sprovodi se doživotna supstitucijska terapija. Najvažnije je nadoknaditi manjak glikokortikoida, što se postiže davanjem kortizona ili hidrokortizona. Hranom se unose povećane količine soli i ugljenih hidrata. Od izuzetnog je značaja činjenica da su potrebne znatno veće doze kortizola za vreme svake infekcije, hirurške intervencije, traume i stresa.
ARTROZA
Degenerativne promene zglobne hrskavice, koje zatim uzrokuju promene i na ostalim delovima zgloba (zglobna čaura, kost), a pre ili posle se karakterišu bolom i oštećenom funkcijom zgloba, nazivaju se arthrosis, osteoarthrosis ili osteoarthritis.
Učestalost
S obzirom na moderan način života, artroze danas predstavljaju veliki socio-medicinski problem, naročito u razvijenim zemljama. Epidemiološka istraživanja pokazala su da se u visoko razvijenim zemljama sveta u 50% osoba starijih od 40 godina na zglobovima mogu dokazati artrotske proene, ali su u toj dobi pretežno klinički bez simptoma.
Uzrok nastanka
Uprkos intenzivnim istraživanjima, uzrok nastanka degenerativnih bolesti zglobova još uvek je nedovoljno poznat. Proces starenja tkiva, mnogi spoljašnji faktori, poremećaji hormonske ravnoteže i nasledna predispozicija, predstavljaju faktore odgovorne za nastanak artroza. Zavisno od uzroka nastanka degenerativnih bolesti zglobova, razlikujemo primarne i sekundarne artroze. Kod primarnih artoza, uz normalno opterećenje, postoji “slabost” hrskavice nepoznatog porekla. Kod sekundarnih artroza, uz normalnu hrskavicu postoji preopterećenje, a može biti posledica povrede, urođene anomalije zglobova, metaboličkih i endokrinih bolesti, upala itd.
Klinička slika
Deformacija zglobova, krepitacije - čujnost pri pokretanju zgloba, osetljivost na palpaciju - bolna osetljivost područja stvaranja koštanih apozicija, nestabilnost zgloba–zbog čestih izliva u zglobnu šupljinu, uz smanjenu funkcijsku sposobnost zgloba. Artrotski proces može zahvatiti svaki zglob, ali pretežno su zahvaćeni nožni zglobovi ( kuk, koleno, skočni) i zglobovi kičme jer su najopterećeniji. Najpre dolazi do razmekšanja i stanjenja zglobne hrskavice usled čega se sužava zglobni prostor. To uzrokuje reakciju okolne (subhondralne) kosti koja se zgušnjava (sklerozira), stvaraju se nove koštane nakupnine (osteofiti), a na kraju i popušta usled opterećenja pa nastaju koštane ciste tj. šupljine u kosti. Usled svih opisanih promena, javljaju se simptomi u vidu bola, smanjene pokretljivosti, smanjenog tonusa i propadanja okolne muskulature i dr. Simptomi bolesti napreduju s vremenom i intenzitetom degenerativnih promena. kontraktura zgloba, zadebljanja zgloba,
Dijagnoza
Osim na osnovu simptoma, bolest možemo dijagnostikovati i na temelju rendgenografije. Karakteristične radiološke promene na zahvaćenim zglobovima potvrđuju dijagnozu, ali valja napomenuti kako radiološke promene nisu uvek u korelaciji s kliničkim simptomima. U izuzetno retkim slučajevima u dijagnostici se možemo koristiti i drugim radiološkim pretragama (CT, NMR).
Lečenje
Nažalost, promene na hrskavicama i kostima su ireverzibilne (nepopravljive).Lečenje se sastoji u smanjenju bolnosti i mišićnog spazma, poboljšanju funkcije, sprečavanju kontraktura i osposobljavanju za aktivnosti dnevnog života. Lečenje može biti:
lekovima – antireumatici, antiflogistici, miotonolitici,
fizikalna terapija – hidroterapija (omogućava pokrete u zglobu sa smanjenim opterećenjem), kineziterapija (rasteretne vežbe i potom jačanje mišića stabilizatora zgloba) i elektroterapija (uglavnom analgetska)
hirurško lečenje (palijativni, kauzalni, artroplastike, artrodeze I eksperimentalni pokušaji zamene ili regeneracije hrskavice)
Učestalost
S obzirom na moderan način života, artroze danas predstavljaju veliki socio-medicinski problem, naročito u razvijenim zemljama. Epidemiološka istraživanja pokazala su da se u visoko razvijenim zemljama sveta u 50% osoba starijih od 40 godina na zglobovima mogu dokazati artrotske proene, ali su u toj dobi pretežno klinički bez simptoma.
Uzrok nastanka
Uprkos intenzivnim istraživanjima, uzrok nastanka degenerativnih bolesti zglobova još uvek je nedovoljno poznat. Proces starenja tkiva, mnogi spoljašnji faktori, poremećaji hormonske ravnoteže i nasledna predispozicija, predstavljaju faktore odgovorne za nastanak artroza. Zavisno od uzroka nastanka degenerativnih bolesti zglobova, razlikujemo primarne i sekundarne artroze. Kod primarnih artoza, uz normalno opterećenje, postoji “slabost” hrskavice nepoznatog porekla. Kod sekundarnih artroza, uz normalnu hrskavicu postoji preopterećenje, a može biti posledica povrede, urođene anomalije zglobova, metaboličkih i endokrinih bolesti, upala itd.
Klinička slika
Deformacija zglobova, krepitacije - čujnost pri pokretanju zgloba, osetljivost na palpaciju - bolna osetljivost područja stvaranja koštanih apozicija, nestabilnost zgloba–zbog čestih izliva u zglobnu šupljinu, uz smanjenu funkcijsku sposobnost zgloba. Artrotski proces može zahvatiti svaki zglob, ali pretežno su zahvaćeni nožni zglobovi ( kuk, koleno, skočni) i zglobovi kičme jer su najopterećeniji. Najpre dolazi do razmekšanja i stanjenja zglobne hrskavice usled čega se sužava zglobni prostor. To uzrokuje reakciju okolne (subhondralne) kosti koja se zgušnjava (sklerozira), stvaraju se nove koštane nakupnine (osteofiti), a na kraju i popušta usled opterećenja pa nastaju koštane ciste tj. šupljine u kosti. Usled svih opisanih promena, javljaju se simptomi u vidu bola, smanjene pokretljivosti, smanjenog tonusa i propadanja okolne muskulature i dr. Simptomi bolesti napreduju s vremenom i intenzitetom degenerativnih promena. kontraktura zgloba, zadebljanja zgloba,
Dijagnoza
Osim na osnovu simptoma, bolest možemo dijagnostikovati i na temelju rendgenografije. Karakteristične radiološke promene na zahvaćenim zglobovima potvrđuju dijagnozu, ali valja napomenuti kako radiološke promene nisu uvek u korelaciji s kliničkim simptomima. U izuzetno retkim slučajevima u dijagnostici se možemo koristiti i drugim radiološkim pretragama (CT, NMR).
Lečenje
Nažalost, promene na hrskavicama i kostima su ireverzibilne (nepopravljive).Lečenje se sastoji u smanjenju bolnosti i mišićnog spazma, poboljšanju funkcije, sprečavanju kontraktura i osposobljavanju za aktivnosti dnevnog života. Lečenje može biti:
lekovima – antireumatici, antiflogistici, miotonolitici,
fizikalna terapija – hidroterapija (omogućava pokrete u zglobu sa smanjenim opterećenjem), kineziterapija (rasteretne vežbe i potom jačanje mišića stabilizatora zgloba) i elektroterapija (uglavnom analgetska)
hirurško lečenje (palijativni, kauzalni, artroplastike, artrodeze I eksperimentalni pokušaji zamene ili regeneracije hrskavice)
BENIGNA HIPERPLAZIJA PROSTATE
Benigna hiperplazija prostate (BHP) je nemaligni, prekomerni rast ćelija prostate. Kako se hiperplazija razvija, tako se uretra (cev kojom urin izlazi iz bešike) postepeno sužava što dovodi do velikog broja neugodnih i uznemirujućih simptoma.
Učestalost
Učestalost BHP povećava se s godinama. Tako je uobičajeno, da se kaže da će "svi muškarci dobiti benignu hiperplaziju prostate ako požive dovoljno dugo". Određeni stupanj BHP prisutan je u 80% muškaraca starijih od 40 godina, a ta se brojka povećava na 95% muškaraca starijih od 80 godina.
Uzrok nastanka
Još ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje za nastanak BHP. Muški bi hormoni mogli igrati određenu ulogu, ali niko ne zna da li stimulišu hiperplaziju ili samo pružaju povoljnu uslove za njen razvoj. Sledeće objašnjenje za BHP bilo bi da razmnožavanje ćelija nadmašuje njihovu smrt u određenoj životnoj dobi muškarca. Bez obzira na uzrok, BHP može negativno uticati na bešiku i na mokraćni sistem uopšte.
Klinička slika
Kako tumor zadire u mokraćnu cev, pražnjenje bešike je otežano što zahteva jaču kontrakciju mišića ćelije bešike, detrusora, da bi došlo do isticanja mokraće. To funkcioniše neko vreme, a onda detrusor postaje deblji i jači da bi uspešno kompenzovao povećani napor. Na kraju detrusor gubi sposobnost pritiska mokraće kroz suženu uretru. Bešika se više ne može potpuno isprazniti i tada se javlja većina simptoma. Manje od polovine svih muškaraca obolelih od BPH imaju simptome koji uključuju:
usporeno ili odloženo mokrenje
slab mlaz
nepotpuno pražnjenje (nagon za mokrenjem odmah nakon mokrenja)
isprekidanost (prekid mlaza tokom pražnjenja bešike)
kapanje (kapanje mokraće koje traje nekoliko sekundi pri kraju mokrenja)
nokturija (potreba za mokrenjem 2 do 3 puta tokom noći)
dizurija (bol pri mokrenju)
hematurija (prisutnost krvi u mokraći)
retencija mokraće (zastoj mokraće)
učestalije mokrenje
urgentno mokrenje (jak i iznenadan nagon za mokrenjem)
inkontinencija (nekontrolisano isticanje mokraće)
Simptomi BHP mogu se podeliti u dve kategorije - opstruktivni i iritativni simptomi. Opstruktivni su direktna posledica uticaja BHP na uretru, a iritativni su manifestacija nestabilnosti detrusora usled opstrukcije. Kod nekih muškaraca s BHP postoji opstrukcija ali bez simptoma - to je tzv. tihi prostatizam. Opstruktivni simptomi uključuju usporeno ili odloženo mokrenje, slab mlaz, isprekidanost, nepotpuno pražnjenje i kapanje na kraju mokrenja. Iritativni simptomi uključuju učestalost, noćno mokrenje, urgentno mokrenje, inkontinenciju, dizuriju, hematuriju, infekciju mokraćnog sistema i retenciju mokraće.
Dijagnoza
Digitorektalni pregled (pregled prostate prstom kroz debelo crevo) otkriva povećanu i mekanu prostatu. Može se meriti brzina protoka urina. Merenje zaostalog urina (količina urina preostalog u bešici nakon mokrenja). Ispitivanje pritiska urina tokom mokrenja. Moguće je napraviti analizu urina kako bi se proverilo sadrži li krv ili je li prisutna infekcija. Urinokultura u slučaju infekcije. Cistouretrogram, analiza krvi - antigen specifičan za prostatu (PSA), cistoskopija.
Lečenje
Koriste se :alfa 1 blokatori, finasterid, nekada antibiotici. Hirurško lečenje - operacija je obično indikovana kod muškaraca sa simptomima inkontinencije, krvi u urinu, retencije mokraće i rekurentnih infekcija urinarnog trakta. Transuretralna resekcija prostate (TURP) je najčešći hirurški zahvat kod benigne hiperplazije prostate. Otvorena prostatektomija se obično izvodi uz opštu ili spinalnu anesteziju. Ovaj zahvat je dugotrajan i potreban je boravak u bolnici u trajanju od sedam do deset dana.
Učestalost
Učestalost BHP povećava se s godinama. Tako je uobičajeno, da se kaže da će "svi muškarci dobiti benignu hiperplaziju prostate ako požive dovoljno dugo". Određeni stupanj BHP prisutan je u 80% muškaraca starijih od 40 godina, a ta se brojka povećava na 95% muškaraca starijih od 80 godina.
Uzrok nastanka
Još ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje za nastanak BHP. Muški bi hormoni mogli igrati određenu ulogu, ali niko ne zna da li stimulišu hiperplaziju ili samo pružaju povoljnu uslove za njen razvoj. Sledeće objašnjenje za BHP bilo bi da razmnožavanje ćelija nadmašuje njihovu smrt u određenoj životnoj dobi muškarca. Bez obzira na uzrok, BHP može negativno uticati na bešiku i na mokraćni sistem uopšte.
Klinička slika
Kako tumor zadire u mokraćnu cev, pražnjenje bešike je otežano što zahteva jaču kontrakciju mišića ćelije bešike, detrusora, da bi došlo do isticanja mokraće. To funkcioniše neko vreme, a onda detrusor postaje deblji i jači da bi uspešno kompenzovao povećani napor. Na kraju detrusor gubi sposobnost pritiska mokraće kroz suženu uretru. Bešika se više ne može potpuno isprazniti i tada se javlja većina simptoma. Manje od polovine svih muškaraca obolelih od BPH imaju simptome koji uključuju:
usporeno ili odloženo mokrenje
slab mlaz
nepotpuno pražnjenje (nagon za mokrenjem odmah nakon mokrenja)
isprekidanost (prekid mlaza tokom pražnjenja bešike)
kapanje (kapanje mokraće koje traje nekoliko sekundi pri kraju mokrenja)
nokturija (potreba za mokrenjem 2 do 3 puta tokom noći)
dizurija (bol pri mokrenju)
hematurija (prisutnost krvi u mokraći)
retencija mokraće (zastoj mokraće)
učestalije mokrenje
urgentno mokrenje (jak i iznenadan nagon za mokrenjem)
inkontinencija (nekontrolisano isticanje mokraće)
Simptomi BHP mogu se podeliti u dve kategorije - opstruktivni i iritativni simptomi. Opstruktivni su direktna posledica uticaja BHP na uretru, a iritativni su manifestacija nestabilnosti detrusora usled opstrukcije. Kod nekih muškaraca s BHP postoji opstrukcija ali bez simptoma - to je tzv. tihi prostatizam. Opstruktivni simptomi uključuju usporeno ili odloženo mokrenje, slab mlaz, isprekidanost, nepotpuno pražnjenje i kapanje na kraju mokrenja. Iritativni simptomi uključuju učestalost, noćno mokrenje, urgentno mokrenje, inkontinenciju, dizuriju, hematuriju, infekciju mokraćnog sistema i retenciju mokraće.
Dijagnoza
Digitorektalni pregled (pregled prostate prstom kroz debelo crevo) otkriva povećanu i mekanu prostatu. Može se meriti brzina protoka urina. Merenje zaostalog urina (količina urina preostalog u bešici nakon mokrenja). Ispitivanje pritiska urina tokom mokrenja. Moguće je napraviti analizu urina kako bi se proverilo sadrži li krv ili je li prisutna infekcija. Urinokultura u slučaju infekcije. Cistouretrogram, analiza krvi - antigen specifičan za prostatu (PSA), cistoskopija.
Lečenje
Koriste se :alfa 1 blokatori, finasterid, nekada antibiotici. Hirurško lečenje - operacija je obično indikovana kod muškaraca sa simptomima inkontinencije, krvi u urinu, retencije mokraće i rekurentnih infekcija urinarnog trakta. Transuretralna resekcija prostate (TURP) je najčešći hirurški zahvat kod benigne hiperplazije prostate. Otvorena prostatektomija se obično izvodi uz opštu ili spinalnu anesteziju. Ovaj zahvat je dugotrajan i potreban je boravak u bolnici u trajanju od sedam do deset dana.
SEPSA
Uzrok nastanka
Trovanje krvi (sepsu) izazivaju najčešće mikrobi koji izazivaju gnojenje. Ali mogu ga izazvati i mikrobi druge vrste, pri čemu obično ne dolazi do burnih simptoma.
Do trovanja krvi dolazi najčešće posle pobačaja ili posle porođaja ako se ne održava potrebna čistoća. Trovanje krvi može da nastane isto tako i od zapaljenja krajnika ili od kvarnih zuba. Konačno trovanje krvi može da nastane i od čireva ili zapaljenih rana, kao i od svake druge infekcije kod koje se mikrobi tako brzo množe i tako su otporni da ih organizam ne može da zadrži u gnojnom žarištu i da ih tu savlada.
Klinička slika
Sepsa je odgovor na infekciju (bakterije ili njihovi otrovi u cirkulaciji), a za postavljanje dijagnoze su potrebna dva od sledećih merila:
a) temperatura > 38° ili < 36°C,
b) frekvencija srca >90/min.,
c) frekvencija disanja>20/min.
d) leukociti >12,0, <4,0
U kliničkoj slici na jednoj su strani znaci infekcije, a na drugoj odgovor organizma. Osnovno yapaljensko žarište može biti u svakom organskom sistemu pa će znaci biti različiti. Ako je reč primarno o upali pluća, javi će se dispnej (otežano disanje), tahipneja (ubrzano disanje), kašalj, bolovi u grudima. Ako je reč o upali bubrega, dominiraju bolovi u slabinama, groznica, učestalo mokrenje, pečenje pri mokrenju. Ako je reč o intraabdominalnom upalnom procesu (upala žučne kese, pankreasa, trbušne maramice, divertikuluma debelog creva), uz opšte znakove javiće se bolovi u trbuhu, mučnina, povraćanje, zatvor, naduvenost.
Primarni upalni proces koji uzrokuje sepsu može biti i na krvnim sudovima (septički tromboflebitis, endokarditis), nervnom sistemu (gnojni meningitis), kao i u koži i potkožnom tkivu (furunkuli, karbunkuli, flegmone).
Dijagnoza
Postavlja na osnovu klinički jasno prisutne infekcije nekog sistema organa. Laboratorijski su parametri korisniji u praćenju bolesnika i određivanju terapije nego u samoj dijagnostici sepse. Uvek treba uzeti uzorke za bakteriološke analize, hemokulture, i to tri do šest uzoraka u razmaku od petnaest do trideset minuta, a uz to uzeti prema kliničkoj slici, kulturu mokraće, sputuma, likvora, stolice, bris ždrela, kožnih promena, analne regije; takođe mogu se I punktati poslati na bakteriološku analizu (ascites, pleuralni izliv, perikardijalni iziv).
Lečenje
Osnovni cilj u lečenju sepse je eradikacija upalnog žarišta, bilo samo upotrebom antibiotika ako je reč o nehirurškoj sepsi (npr. meningitis sa sepsom, pneumonija sa sepsom, pijelonefritis sa sepsom), a ako je reč o hirurškoj infekciji (npr. empijem holeciste, apsces pankreasa, zagnojena pseudocista pankreasa, gnojni peritonitis, gnojni salpingitis, empijem pleure itd.), tad je uz antibiotsku terapiju neophodan i hirurški zahvat. Izbor antibiotika će zavisiti od uzročnika (gram-pozitivni ili gram-negativni, aerobni ili anaerobni), kao i o uslovima u kojima je nastala infekcija (kod kuće ili u bolničkim uslovima,) i stanju bolesnikovih obrambenih mehanizama Uz hirurški zahvat i antibiotike, u lečenju sepse je bitna i simptomatska terapija, nadoknada volumena, korekcija elektrolitnog i acido-baznog statusa, oksigenacija, održavanje cirkulacije i ostalih životnih funkcija.
Trovanje krvi (sepsu) izazivaju najčešće mikrobi koji izazivaju gnojenje. Ali mogu ga izazvati i mikrobi druge vrste, pri čemu obično ne dolazi do burnih simptoma.
Do trovanja krvi dolazi najčešće posle pobačaja ili posle porođaja ako se ne održava potrebna čistoća. Trovanje krvi može da nastane isto tako i od zapaljenja krajnika ili od kvarnih zuba. Konačno trovanje krvi može da nastane i od čireva ili zapaljenih rana, kao i od svake druge infekcije kod koje se mikrobi tako brzo množe i tako su otporni da ih organizam ne može da zadrži u gnojnom žarištu i da ih tu savlada.
Klinička slika
Sepsa je odgovor na infekciju (bakterije ili njihovi otrovi u cirkulaciji), a za postavljanje dijagnoze su potrebna dva od sledećih merila:
a) temperatura > 38° ili < 36°C,
b) frekvencija srca >90/min.,
c) frekvencija disanja>20/min.
d) leukociti >12,0, <4,0
U kliničkoj slici na jednoj su strani znaci infekcije, a na drugoj odgovor organizma. Osnovno yapaljensko žarište može biti u svakom organskom sistemu pa će znaci biti različiti. Ako je reč primarno o upali pluća, javi će se dispnej (otežano disanje), tahipneja (ubrzano disanje), kašalj, bolovi u grudima. Ako je reč o upali bubrega, dominiraju bolovi u slabinama, groznica, učestalo mokrenje, pečenje pri mokrenju. Ako je reč o intraabdominalnom upalnom procesu (upala žučne kese, pankreasa, trbušne maramice, divertikuluma debelog creva), uz opšte znakove javiće se bolovi u trbuhu, mučnina, povraćanje, zatvor, naduvenost.
Primarni upalni proces koji uzrokuje sepsu može biti i na krvnim sudovima (septički tromboflebitis, endokarditis), nervnom sistemu (gnojni meningitis), kao i u koži i potkožnom tkivu (furunkuli, karbunkuli, flegmone).
Dijagnoza
Postavlja na osnovu klinički jasno prisutne infekcije nekog sistema organa. Laboratorijski su parametri korisniji u praćenju bolesnika i određivanju terapije nego u samoj dijagnostici sepse. Uvek treba uzeti uzorke za bakteriološke analize, hemokulture, i to tri do šest uzoraka u razmaku od petnaest do trideset minuta, a uz to uzeti prema kliničkoj slici, kulturu mokraće, sputuma, likvora, stolice, bris ždrela, kožnih promena, analne regije; takođe mogu se I punktati poslati na bakteriološku analizu (ascites, pleuralni izliv, perikardijalni iziv).
Lečenje
Osnovni cilj u lečenju sepse je eradikacija upalnog žarišta, bilo samo upotrebom antibiotika ako je reč o nehirurškoj sepsi (npr. meningitis sa sepsom, pneumonija sa sepsom, pijelonefritis sa sepsom), a ako je reč o hirurškoj infekciji (npr. empijem holeciste, apsces pankreasa, zagnojena pseudocista pankreasa, gnojni peritonitis, gnojni salpingitis, empijem pleure itd.), tad je uz antibiotsku terapiju neophodan i hirurški zahvat. Izbor antibiotika će zavisiti od uzročnika (gram-pozitivni ili gram-negativni, aerobni ili anaerobni), kao i o uslovima u kojima je nastala infekcija (kod kuće ili u bolničkim uslovima,) i stanju bolesnikovih obrambenih mehanizama Uz hirurški zahvat i antibiotike, u lečenju sepse je bitna i simptomatska terapija, nadoknada volumena, korekcija elektrolitnog i acido-baznog statusa, oksigenacija, održavanje cirkulacije i ostalih životnih funkcija.
MALIGNI MELANOM
Maligni melanom je maligni tumor melanocita i najzloćudniji je tumor kože i sluzokoža. Njegovo biološki zloćudno ponašanje ne ogleda se toliko u lokalnoj agresivnosti koliko u njegovoj izrazitoj sklonosti ranom limfogenom i hematogenom metastaziranju.
Uzrok nastanka
Etiopatogeneza nije razjašnjena. UV zračenje direktno uzrokuje dobijanje melanoma. Osnovni izvor UV zračenja je Sunce, ali to su i lampe za kvarcovanje. Zatim se navode i hormoni, traume, postojanje mladeža, rasne i genetske osobine, hemijski faktori, jonizujuća zračenja.
Rizik za dobijanje melanoma je visok u sledećim slučajevima:
bela put
lako dobijanje pega posle sunčanja
svetle oči i kosa
veliki broj mladeža
mladeži neobičnog izgleda
karcinom kože u porodici
opekotine od Sunca u detinjstvu
puno vremena na Suncu bez zaštite
Klinička slika
Na maligni melanom treba posumnjati kada postojeća pigmentirana koža počne menjati boju (pojavljivanjem nijansi plave, bele, sive, crvene, ljubičaste ili crne), veličinu, oblik (nepravilne ivice), površinu, konzistenciju, ako se počne izdizati, svrbeti, boleti, krvariti i sl.
Amerikanci su se dosetili da navedene promene radi lakšeg praćenja grupišu u promene sa početnim slovima ABCD:
A kao asimetrija
B kao border (ivica)
C kao color (boja)
D kao diameter (veličina)
Melanom sa površnim širenjem
Čini oko 70% svih melanoma, i uglavnom nastaje iz postojećeg madeža. Najčešće je na nogama kod žena i na leđima kod muškaraca. U radijalnoj fazi rasta izgleda kao blago uzdignuće promera većeg od jednog centimetra, nepravilnih ivica i nejednake pigmentacije. U vertikalnoj fazi rasta izgleda kao papula ili čvor, zagasito modar, plavo - crn ili ružičast.
Nodularni melanom
Čini oko 15 % svih melanoma. Ređe nastaje iz postojećeg madeža. Agresivniji je od površinsko širećeg melanoma, a najčešće je lokalizovan na trupu, glavi i vratu. To je tumor koji ima samo vertikalnu fazu rasta - raste u obliku polipa ili čvora i često je ulcerisan.
Lentigo maligni melanom
Čini 5-10 % svih melanoma. Ima bolju prognozu i uglavnom se pojavljuje na mestima izloženim suncu, naročito na obrazima, najčešće u sedmoj deceniji. Obično počinje kao smeđa pega, a boja mu može varirati od žuto - smeđe do crne.
Akralni lentigo melanom
Čini oko 5% melanoma kod belaca, a kod crnaca je to najčešći tip melanoma. Obično se pojavljuje kod starijih osoba na dlanovima, tabanima, listovima i ispod noktiju. U radijalnoj fazi rasta izrazito je crn, a u a u vertikalnoj tamno - modar, crn ili amelanotičan. Ulceracije su česte.
Dijagnoza
Nije lako pogotovu u početku bolesti prepoznati melanomsku promenu, pa zato za svaku sumnjivu promenu bi trebalo uraditi biopsiju i utvrditi o kakvoj je promeni reč. Ako se dokaže postojanje melanoma potrebno je utvrditi stepen proširenosti kako bi se mogla sprovesti adekvatna terapija. Ako se melanom proširio, a nije utvrđen primarni afekt potrebno je detaljnije istražiti oči, dlanove, stopala, anus, vaginu, eventualno mokraćnu bešiku.
Lečenje
Maligni melanom je moguće izlečiti jedino pravovremenom hirurškom terapijom. Hemo i radio terapija dolaze u obzir kao suportivna terapija u uznapredovalim stadijumima. Danas se primenjuje i imuno terapija i to rekombinantni interferon i interleukin 2.
Uzrok nastanka
Etiopatogeneza nije razjašnjena. UV zračenje direktno uzrokuje dobijanje melanoma. Osnovni izvor UV zračenja je Sunce, ali to su i lampe za kvarcovanje. Zatim se navode i hormoni, traume, postojanje mladeža, rasne i genetske osobine, hemijski faktori, jonizujuća zračenja.
Rizik za dobijanje melanoma je visok u sledećim slučajevima:
bela put
lako dobijanje pega posle sunčanja
svetle oči i kosa
veliki broj mladeža
mladeži neobičnog izgleda
karcinom kože u porodici
opekotine od Sunca u detinjstvu
puno vremena na Suncu bez zaštite
Klinička slika
Na maligni melanom treba posumnjati kada postojeća pigmentirana koža počne menjati boju (pojavljivanjem nijansi plave, bele, sive, crvene, ljubičaste ili crne), veličinu, oblik (nepravilne ivice), površinu, konzistenciju, ako se počne izdizati, svrbeti, boleti, krvariti i sl.
Amerikanci su se dosetili da navedene promene radi lakšeg praćenja grupišu u promene sa početnim slovima ABCD:
A kao asimetrija
B kao border (ivica)
C kao color (boja)
D kao diameter (veličina)
Melanom sa površnim širenjem
Čini oko 70% svih melanoma, i uglavnom nastaje iz postojećeg madeža. Najčešće je na nogama kod žena i na leđima kod muškaraca. U radijalnoj fazi rasta izgleda kao blago uzdignuće promera većeg od jednog centimetra, nepravilnih ivica i nejednake pigmentacije. U vertikalnoj fazi rasta izgleda kao papula ili čvor, zagasito modar, plavo - crn ili ružičast.
Nodularni melanom
Čini oko 15 % svih melanoma. Ređe nastaje iz postojećeg madeža. Agresivniji je od površinsko širećeg melanoma, a najčešće je lokalizovan na trupu, glavi i vratu. To je tumor koji ima samo vertikalnu fazu rasta - raste u obliku polipa ili čvora i često je ulcerisan.
Lentigo maligni melanom
Čini 5-10 % svih melanoma. Ima bolju prognozu i uglavnom se pojavljuje na mestima izloženim suncu, naročito na obrazima, najčešće u sedmoj deceniji. Obično počinje kao smeđa pega, a boja mu može varirati od žuto - smeđe do crne.
Akralni lentigo melanom
Čini oko 5% melanoma kod belaca, a kod crnaca je to najčešći tip melanoma. Obično se pojavljuje kod starijih osoba na dlanovima, tabanima, listovima i ispod noktiju. U radijalnoj fazi rasta izrazito je crn, a u a u vertikalnoj tamno - modar, crn ili amelanotičan. Ulceracije su česte.
Dijagnoza
Nije lako pogotovu u početku bolesti prepoznati melanomsku promenu, pa zato za svaku sumnjivu promenu bi trebalo uraditi biopsiju i utvrditi o kakvoj je promeni reč. Ako se dokaže postojanje melanoma potrebno je utvrditi stepen proširenosti kako bi se mogla sprovesti adekvatna terapija. Ako se melanom proširio, a nije utvrđen primarni afekt potrebno je detaljnije istražiti oči, dlanove, stopala, anus, vaginu, eventualno mokraćnu bešiku.
Lečenje
Maligni melanom je moguće izlečiti jedino pravovremenom hirurškom terapijom. Hemo i radio terapija dolaze u obzir kao suportivna terapija u uznapredovalim stadijumima. Danas se primenjuje i imuno terapija i to rekombinantni interferon i interleukin 2.
PLAZMOCITOM (MULTIPLI MIJELOM)
Uzrok nastanka
Uzrok je kao i u drugim malignim limfomoma nedovoljno poznat. Mogući su brojni etiološki faktori kao što su infektivni, nasledni, genetski, poremećaji imuniteta, uticaj hemijskih jedinjenja, jonizujućeg zračenja i onkogenih virusa.
Klinička slika
Najčešći simptom je bol u kostima. Nastaju litičke lezije (oštećenja zbog razgradnje) kostiju, a bez stvaranja nove kosti. Mogu se razviti patološke frakture (prelomi), a oštećeni krajevi mogu stvarati pritisak na kičmenu moždinu. U 25% slučajeva ove bolesti prva tegoba može biti infekcija, i ponavljane infekcije sa zapaljenjem pluća. Povećan je nivo kalcijuma, što je povezano sa štetnim dejstvom na bubrege i može dovesti do bubrežne insuficijencije. Javljaju se takođe umor, glavobolja i smetnje vida, muka, gađenje, povraćanje, poliurija (povećano izlučivanje mokraće), polidipsija (pojačana žeđ), što nekada vodi u dehidrataciju, konfuziju i komu a mogu nastati i oštećenja nerava. Od hematoloških poremećaja (poremećaj krvi) u 80% slučajeva prisutna je anemija, a mogući su i poremećaji zgrušavanja krvi.
Dijagnoza
Za postavljanje dijagnoze bitan je trijas simptoma: plazmocitom koštane srži, litičke lezije kostiju i prisustvo M komponente belančevina u urinu ili serumu. Od laboratorijskih analiza potrebno je uraditi kompletnu krvnu sliku, broj trombocita, aspiraciju i biopsiju koštane srži, ispitivanje urina i seruma kako bi se otkrilo prisustvo M komponente, zatim kalcijum, kreatinin i viskoznost u serumu. Određuju se i imunogloblini, a karakterističan je i nalaz slepljenih crvenih krvnih zrnaca (rulo fenomen) u perifernom razmazu.
Lečenje
Smatra se kako izlečenje u mijelomu nije moguće, pa se lečenje mora prilagoditi svakom pojedinačnom slučaju. U većini slučajeva potrebno je lečenje kroz neodređeni vremenski period. Standardno lečenje sastoji se od pulsne terapije alkilirajućim lekovima (L-fenilalanin mustard, ciklofosfamid ili hlorambucil) i pronizonom (kortikosteroid). Reakcija na terapiju prosuđuje se prema poboljšanju simptoma, smanjenju M komponente u serumu. Trajanje početnog tretmana nije određeno, ali obično je 1-2 godine, a moraju se odgovarajuće lečiti i komplikacije.
Uzrok je kao i u drugim malignim limfomoma nedovoljno poznat. Mogući su brojni etiološki faktori kao što su infektivni, nasledni, genetski, poremećaji imuniteta, uticaj hemijskih jedinjenja, jonizujućeg zračenja i onkogenih virusa.
Klinička slika
Najčešći simptom je bol u kostima. Nastaju litičke lezije (oštećenja zbog razgradnje) kostiju, a bez stvaranja nove kosti. Mogu se razviti patološke frakture (prelomi), a oštećeni krajevi mogu stvarati pritisak na kičmenu moždinu. U 25% slučajeva ove bolesti prva tegoba može biti infekcija, i ponavljane infekcije sa zapaljenjem pluća. Povećan je nivo kalcijuma, što je povezano sa štetnim dejstvom na bubrege i može dovesti do bubrežne insuficijencije. Javljaju se takođe umor, glavobolja i smetnje vida, muka, gađenje, povraćanje, poliurija (povećano izlučivanje mokraće), polidipsija (pojačana žeđ), što nekada vodi u dehidrataciju, konfuziju i komu a mogu nastati i oštećenja nerava. Od hematoloških poremećaja (poremećaj krvi) u 80% slučajeva prisutna je anemija, a mogući su i poremećaji zgrušavanja krvi.
Dijagnoza
Za postavljanje dijagnoze bitan je trijas simptoma: plazmocitom koštane srži, litičke lezije kostiju i prisustvo M komponente belančevina u urinu ili serumu. Od laboratorijskih analiza potrebno je uraditi kompletnu krvnu sliku, broj trombocita, aspiraciju i biopsiju koštane srži, ispitivanje urina i seruma kako bi se otkrilo prisustvo M komponente, zatim kalcijum, kreatinin i viskoznost u serumu. Određuju se i imunogloblini, a karakterističan je i nalaz slepljenih crvenih krvnih zrnaca (rulo fenomen) u perifernom razmazu.
Lečenje
Smatra se kako izlečenje u mijelomu nije moguće, pa se lečenje mora prilagoditi svakom pojedinačnom slučaju. U većini slučajeva potrebno je lečenje kroz neodređeni vremenski period. Standardno lečenje sastoji se od pulsne terapije alkilirajućim lekovima (L-fenilalanin mustard, ciklofosfamid ili hlorambucil) i pronizonom (kortikosteroid). Reakcija na terapiju prosuđuje se prema poboljšanju simptoma, smanjenju M komponente u serumu. Trajanje početnog tretmana nije određeno, ali obično je 1-2 godine, a moraju se odgovarajuće lečiti i komplikacije.
Subscribe to:
Posts (Atom)
-
Hemoroidi ili šuljevi su otečeni, ali normalno prisutni krvni sudovi u i oko anusa (čmara) i donjeg dela rektuma, koji su prošireni pod pr...
